Ima ono nešo u meni...

Ima ono nešo u meni. Jede me. Kao mravinjak. Kao pčelinjak. Kao hiljade iglica u venama. Kao utrnule ruke kojima ponovo počinje da struji krv. Ima to nešto što se oseća na prazno. Zove. Vrišti kao razmaženo dete. Hoće da bude popunjeno. A ni samo ne zna sa čime. Ima to nešto u meni što smrdi na trulo. Na plačno. Na mrtvo. Na ono što pokušava da oživi a ne da mu se...