Nepromenjivost menjanja

Obično kada u životu nastupe velike promene ne umemo da reagujemo. Budemo posmatrači. Očekijemo neku filmsku priču. Ako je ta promena, zapravo, gubitak dobro poznatih stvari za koje smo vezani, očekujemo više od filmske priče. Očekujemo Višu Silu... Glupo je, ali osećaj bespomoćnosti koji imamo dok posmatramo kako nam dani klize kroz prste, kako drugi ljudi nešto rade i nečemu služe, taj glupi osećaj deluje parališuće. Pokušavam sebi da ponavljam kako je život mnogo više od onoga što sam planirala da život bude. Ponavljam to poput mantre, kao da negde verujem da će se ta rečenica, ako je dovoljno puta ponovim, pretvoriti u istinu. Pokušavam zaista da upijem njeno značenje... A teško je bilo šta razumeti kada si okupan strahom. Prvi put u životu se istinski bojim sa odsustvom bilo kakvog jasnog znaka emocija. Postajem potpuno odgovorna za sebe. Nekako taj dan uvek izgleda blizu ali kada zaista osvane, svi bi da spavaju malo duže... Ono što me je opilo u svemu tome je način na koji svet ne mari za promenu jednog atoma činitelja. Juče je jedan razgovor od dva minuta okončao sve moje napore da nastavim da se ponašam polu-odgovorno glumeći akademskog gradjanina. Period od sedam godina pomeranja planina radi tog luksuza postao je apsurdan u roku od dva minuta. Tome je usledio jedan još kraći telefonski razgovor i kafa sa mojim roditeljima. Gorka. Posmatrala sam lica kao da se ne radi o meni i o njima. Posmatrala sam kako odluke prelaze sa jednog na drugi kraj konstante krajnosti, za vreme tih par gutljaja. Želela sam da se napijem kako bih sutra bila mamurna dovoljno da ne budem sposobna da mislim o svim promenama koje uzrokuje jedna odluka, a da bi posle trežnjenja i preboljevanja gorušice bilo kasno za kukanje. Uveče sam gledala prijatelje kako propast mojih životnih planova pretvaraju u svoju nesreću. Saosećala sam se sa njima. Ošurena adrenalinom nisam mogla da se napijem. Noć se produžila. Ja sam ustala rano, pre svih. Nisam napravila doručak. Jedva sam skuvala kafu. Nisam bila mamurna, ali sam još uvek jasno osećala vodku u stomaku. Mozak mi nije bio blokiran, samo mi je bilo fizički neprijatno. Nisam uspela. U povratku kući pokušavala sam da suzbijem mučninu izazvanu truckanjem kola i autobusa. Čekajući na stanici posmatrala sam okolinu. Bilo je hladno, vedro, sunčano jutro. Jesen je počela da miriše u vazduhu, ali je poput te supstance još uvek bila nevidljiva. Sunce se izležavalo po zelenim listovima ostavljajući nedovoljno razjašnjeno ka li je odsjaj zaista toliko jak ili drveće počinje da oblači žutu lisjanicu. Neki čovek je vozio biciklo. Neka devojka je šetala psa. U kolima parkiranim na stanici dva čoveka su već neko vreme vodila raspravu. Sve je bilo obično. Sedela sam i razmišljala kako je svet jedno okrutno mesto. Ne dozvoljava nam da obeležimo velike promene u životu na upečatljiv način. Jednog dana, kada se budem sećala ove prekretnice, primetiću kako se osim mene apsolutno ništa nije promenilo...