Čeznem...

Rekla sam da čeznem za kombinacijom malih hedonizama. Nije razumeo. Mogla sam da objašnjavam, ali jednostavno nije bilo potrebno. Iz nekog razloga sada imam potrebu da to objasnim. Valjda najviše sebi. Taj osećaj počne kao groznica, samo mnooogo, mnogo blaže. Kao temperatura 37,5. Zapravo i ne primećuješ, ali nešto baš i nije kako treba. Onda dolazi talas nervoze. Ali ne stresa, nego hiperakcije. Radila bih nešto, ali ne znam šta. Išla bih negde, ali ne znam gde. Bilo gde bi bilo dobro, ali ne odem nigde shvatajući da zapravo tražim "šta" ili "ko" što u tom momentu ne nalazim. Onda se dvoumim da li je ta nervoza dobra ili loša, i pre nego što smislim odgovor na ovo istorijsko pitanje poželim da radim nešto drugo. Na primer da umačem nožne prste u hladnu morsku vodu dvoumeći se da li da zagazim celom nogom ili nastavim da upijam sunce lenjo se prevrćući na pesku. Ili da gledam neki dobar film držeći u krilu pakovanje od kile sladoleda kao što to rade u filmovima. Ili da osetim miris prolećnog vetra dok zatvorenih očiju širim ruke vrteći se u krug na zabačenoj poljani. Ili da pijem vino i čitam Bukovskog ljubavniku u pauzama vodjenja ljubavi. Ili da vodim ljubav. Ili da zverski konzumiram beznačajni seks. Ili da sedim pored Dunava i igram se "Šta si sve postigao i šta sad hoćeš koji kurac?" igrice. Ili da plešem celu noć na kiši. Ili da spavam onim najsladjim snom koji imaš samo minut pre nego te probude. Ili da se probudim u sunčanom danu bacajući pogled na svetlosne ploče koje se naprave prolaskom zraka kroz roletne. Ili da se meškoljim u sveže uštirkanoj posteljini. Ili da se meškoljim u mirisu kože zdravog muškog tela. Ili da prvi put čujem pesmu koju ću obožavati do kraja života. Ili da se zaljubim u svoje plave oči. Ili da očijukam. Ili da lutam šumom. Ili da lutam peštanskim metroom u momentu kad niko ni ne zna da postojim, a još manje gde bi me tražio. Ili da se valjam po kauču nekog od mojih prijatelja maštajući o budućnosti i spajanju i razdvajanju puteva. Ili da se bijem jastucima sa mladjim bratom. Ili da pravim ivanjske vence. Ili da crtam. Ili da kuvam nemajući nikakav recept u glavi. Ili da čitam debelu knjigu. Ili da pijem prvu jutarnju kafu. Ili da kupujem šarene čarapice. Ili da se satima šminkam samo zato što mi je dosadno. Ili uživam šolju vrućeg mleka. Ili da opet poželim da budem mladež na nečijem kuku nošena gde god taj neko išao. Ili... sve to od jednom! To je osećaj čežnje, koji ne usmeravam prema nekome ili nečemu nego rasipam kao svati latice u romantičnim filmovima. Čeznem. Sedeći. Ne radeći ništa... Glupo. Znam. Ali opet bolje nego biti sjeban. Taj osećaj je mnogo lakši. Uglavnom zato što je poznat...

P.S. Ponekad i uradim nešto sa liste. Crtež je produkt čežnje :)