Nekako se ponosim time da sam dete sa sela, isto koliko prezirem tu činjenicu. Moje rodno mesto i nije selo. Ima potpuno izgradjenu infrastrukturu potrebnu da bi se zvalo gradom. Ali ima ljude i ima običaje koji još uvek ne razumeju reč "urbano". To ima svoje prednosti. Odrastati ovde značilo je šetati sredinom druma, i kadkad se pomeriti da prodje automobil. Odrastati ovde značilo je biti dete koje divlje trči ulicom sa ostalom divljom decom. Trči za loptom... Trči za sopstveni život kada "kauboji" nabave još municije za svoje kukuruzne puške. Odrastati ovde takodje znači biti pod lupom Nezavisnog Komšijskog Komiteta Za Ocenjivanje Podobnosti One Male Što Živi Na Ćošku. Brzo sam se ja izvukla odavde i većinu vremena provela u obližnjem Novom Sadu. Medjutim, svaki put kada pričam o detinstvu izvučem iz sećanja one divne romantične momente koje većina gradske dece koja nema rodbinu sa strane nikada nije okusila.
Volim zimu u mom dvorištu. Kada pokupimo lešnike i spalimo lišće očistimo dvorište poslednji put kako bi sneg dočekalo u svečanom raspoloženju. U mojoj sobi se nalazi velika peć sa staklenim prednjim vratima tako da se ložište i vatra u njemu vide sve dok se čadj u slojevima ne nalepi na staklo vrišteći "očisti me". Hladni dani poput današnjeg znače da na toj peći stoji dve litre čaja koji se pije svaki put kada se udje spolja. Vruća šolja u rukama ima miris devedesetih kada bi s onom dečijom nevinošću svi zaboravili na stvari koje nas muče, domaće koje treba raditi i sobu koju treba pospremiti, i cep dan se valjali u snegu ne obazirući se na tužne ogolele krošnje breza i oraha u drvoredu ispred kuće. Kada bi ušli unutra skinuli bi hladnu i mokru obuću i odeću koju bi keva prebacila preko peći, svi bi posedali na veliki trosed i zavukli se pod ćebe uzimajući po šolju čaja, kikoćući se što postajemo suviše veliki da se bez blama šetamo u gaćicama po kući. Tako ušuškani sedeli bi satima i ćaskali, ili se svadjali koji program treba ostaviti na tv-u, a onda bi iscrpljeni pošli u krevet.
Mama je volela često da menja navlake i čaršave na teškim dunjama pod koje bismo se zavukli tako da bi samo nosići virili. Čaršavi su bili specijalno "zimski" uštirkani i na njima se lako raspoznavala ivica pegle i način na koji su bili savijeni da bi u ormanu sačekali naš izlazak napolje. Mirisali su na svež vazduh i šuštali kao gužvanje papira sa svakim bitnijim pokretom. Nekako nismo imali izbora, morali smo da se parališemo izmoreni dnevnim aktivnostima, poklopljeni teškom posteljinom koja je šaputala zajedno sa nama.
U potpunom mraku vatra iz ognjišta bi raspšila svetlost po zidovima i senke bi plesale svoju zavodljivu igru recipročno intenzitetu dečijeg opiranja snu. Tokom noći vatra bi se ugasila i soba bi se ohladila toliko da smo se budili smrznutih nosića. Čekali bi u krevetu da neko od odraslih udje i naloži vatru jer niko nije želeo da se izvuče iz toplog skrovišta debelih jorgana. Onda, pre nego što se soba potpuno zagreje ustajali bi da se igramo sa mrazom koji je oslikavao predivne ledene šume na prozorima i uvek smo žalili kada bi toplina te ledene planine pretvorila u reke rosnih kapljica. Ustali bi da doručkujemo, na brzinu radimo domaći koji smo ignorisali prethodnog dana, što pre odemo u školu i vratimo se da bi ponovili scenario prethodnog dana.
Gole krošnje za mene nikad nisu tužne. One mirišu na čaj od lipe i tek založenu vatru. One se kikoću poput pobednika ledenih ratova. One znaju da će ozeleneti zaštićene karakterom i običajima seoskih ljudi koji cene godove.
Opet sam tu. Opet držim čaj. Želim da opet budem dete i opet shvatam da koliko god jako zažmurila ta vrsta magije se neće desiti. Ne večeras. Nema veze. Bar imam predivna sećanja za sakriti se u od sutrašnjeg dana. Možda neće biti strašan. Možda neće biti urban. Možda neće biti isti. Možda neće biti.
I da, najsladje je nazdravljati do iznemoglosti čajem od lipe... Živeli!
