Zagrljaj...

Tek kada sam videla pogrešan komentar njenog sina na Fejsbook-u setila sam se lavine koja je krenula iz nje. "Dodjite da Vas zagrlim.", rekla sam i pružila naručje bez nekog naručitog razloga. Držim da je grljenje moja profesija, i da na našim prostorima ova razmena emocija definitivno predstavlja nišu. Odmah se videlo da nije umela da bude zagrljena. Zaboravila je. I deluje da su čudna vrata koja sagradimo raširenim rukama. Sela je, upalila cigaretu i počela da priča sa mojom majkom, kako bi uvek pričale, a onda se u njenim očima našla suzica koja je kucala da izadje napolje. Lavina je krenula. Kao poplava, reči su kuljale, saveti stizali jedni za drugim, i nije bio prvi put da slušam razočaranu ženu koja pokušava da sa rečima "nemoj nikad sebi dozvoliti da.." zapavo izbaci otrove iz svoje duše.

Nešto drugo je zapelo u mojoj pameti. Ona je najsnažnija i najpozitivnija pripadnica običnog usranog života koju poznajem. Jedna od onih čije lice ako nije nasmejano onda većinom stoj u "baš me briga" ekspresiji. Ona je ta koja uveseljava ljude. E sad... Zagrljaj... Zagrljaj je jedna beskrajno pozitivna stvar, i meni je jako bitan. Shvatila sam pre par godina da imam potrebu da grlim ljude, ali to ne radim zato što to niko ne radi. I onda sam samo počela. Prvo su se opirali. Bila bi to smešna scena, kao neka od onih iz crtanih filmova gde destruktivno dete koje zgrabi jadnu životinjicu koju je dobilo na dar. Pokušavali su da pobegnu. Ja sam držala čvrsto. Ljudi koje sam sretala svakodnevno su se na kraju navikli. Nekima je čak postalo potrebno, zvali bi me da se vidimo samo zato što im je bio potreban zagrljaj... Ali nikad mi se nije desilo da slučajnim zagrljajem pokrenem lavinu toliko tešku. Retko je neko reagovao slomom, pa sam tu vrstu nežnosti uzela zdravo za gotovo.

Večeras sam shvatila, da nikog nisam zagrlila već nedelju dana... Da li sam se uplašila? Možda je moja profesija kao slaganje kristalnih figura: predivan posao koji te zavodi sjajem... Ali šta kad neporezno slomiš figuricu koju nežno primiš u dlanove? Da li se ista ikada može zakrpiti?

Kuga?

Mislila sam da će biti mnogo teže. Mnogo strašnije. Nije. Plaši me što nije. Prestala sam da se školujem. Počela sam da radim. Obećala sam sebi davno da nikada neću raditi kancelarijski posao od osam sati... Obećala sam da ću se boriti za te smešne ideale kojih mi je puna glava i ne verujem da od toga mogu odustati; Sve te stvari koje kažem i zaslužim poglede čije značenje ne umem da rastumačim postale su energija koja pokreće prostu deobu ćelija u mom organizmu, koja usporava proces smrti u koji se uključujemo kada se rodimo...

Ali eto, od 8h do 16h u toku radne nedelje i narednih deset subota, puta nešto manje od pedeset i dve nedelje, sigurna sam da ću sedeti u kancelariji i raditi neki posao. I to nije problem. Više nije ni bitno koliko sam zadovoljna ili nezadovoljna tom idejom. Ona jednostavno jeste deo moje svakodnevnice. Školske drugare zameni par kolega, časove predavanja zamene časovi realnog učenja kroz rad. Smisao postoji ako ga tražiš. Ako taj smisao testiraš, verovatno će izduvati, ali onda, veliki filozofi su umrli pre kapitalizma.

Valjda je sve prethodno nabrojano ono što neki zovu "odrastanje" i podržavaju taj proces, a drugi nazivaju "pomirenjem" i spremaju sahranu za bilo kakvu predstavu tvoje duše koju su imali...

I upravo ta perspektiva mi je beskrajno zanimljiva! Kakvu su predstavu mene ljudi do sada imali da ih plaši način na koji se menjam? Još više, fascinira me njihova emotivna angažovanost povodom mog odrastanja.

Nisam sigurna da li sama sebe depersonalizujem, ali su momenti u kojima vidim sebe kao uzrok ili posledicu prilično česti. Kada me pitaš šta radim, i dalje odgovaram planom dnevnih aktivnosti (ako ne cititram jedinu poštenu stranicu jedne urnebesno glupe knjige). Uglavnom je sve isto. Ima svoj tok. Svoj početak i kraj. Svoje prednosti i mane. Po toj logici, moj život se ne razlikuje u odnosu na pre četiri meseca. Osim što se 97,36% kontakta koje sam imala sa kolegama sa faksa obustavilo. Zašto?

Oni me pitaju kako je, ja krenem da pričam. Ustaljeni tok. Sve je ok. Ja sam sigurna da radim pravu stvar, i to je to. Pitam njih kako je, čujem neku čudnu vrstu pravdanja. Koliko god različiti odgovori bili imaju tu notu pokušaja da objasne zašto oni nisu uradili nešto slično velikoj odluci. Pokušavaju da što više ostanu u svojim danima, ispitima, pijankama. I to je ok. Da se ne insistira toliko na tome. I onda mi je puklo: ja više ne nosim lice njihove bivše koleginice, prijateljice, ili iritantne cure iz hodnika. Ja sam ono što njih čeka nakon junskog ispitnog roka!

I to je lice ravno maskama ptica koje su nosili srednjevekovni doktori koji su lečili kugu: bolesnici ne bi bili svesni da umiru dok ne bi videli veliku vranu... Bilo kakav izbor koji sam ja napravila više nije dobar ili loš, samo je izbor i na neki čudan način poziva ostale izbore da budu napravljeni. U medjuvremenu, ja ostajem sa osećajem prve koja je rodila u društvu i biva izbegavana jer ostali imaju strah da je "zarazno".

A lice ispod želi da se najsmeje sa nekim...

Jebena kuga...

Godovi

Nekako se ponosim time da sam dete sa sela, isto koliko prezirem tu činjenicu. Moje rodno mesto i nije selo. Ima potpuno izgradjenu infrastrukturu potrebnu da bi se zvalo gradom. Ali ima ljude i ima običaje koji još uvek ne razumeju reč "urbano". To ima svoje prednosti. Odrastati ovde značilo je šetati sredinom druma, i kadkad se pomeriti da prodje automobil. Odrastati ovde značilo je biti dete koje divlje trči ulicom sa ostalom divljom decom. Trči za loptom... Trči za sopstveni život kada "kauboji" nabave još municije za svoje kukuruzne puške. Odrastati ovde takodje znači biti pod lupom Nezavisnog Komšijskog Komiteta Za Ocenjivanje Podobnosti One Male Što Živi Na Ćošku. Brzo sam se ja izvukla odavde i većinu vremena provela u obližnjem Novom Sadu. Medjutim, svaki put kada pričam o detinstvu izvučem iz sećanja one divne romantične momente koje većina gradske dece koja nema rodbinu sa strane nikada nije okusila.

Volim zimu u mom dvorištu. Kada pokupimo lešnike i spalimo lišće očistimo dvorište poslednji put kako bi sneg dočekalo u svečanom raspoloženju. U mojoj sobi se nalazi velika peć sa staklenim prednjim vratima tako da se ložište i vatra u njemu vide sve dok se čadj u slojevima ne nalepi na staklo vrišteći "očisti me". Hladni dani poput današnjeg znače da na toj peći stoji dve litre čaja koji se pije svaki put kada se udje spolja. Vruća šolja u rukama ima miris devedesetih kada bi s onom dečijom nevinošću svi zaboravili na stvari koje nas muče, domaće koje treba raditi i sobu koju treba pospremiti, i cep dan se valjali u snegu ne obazirući se na tužne ogolele krošnje breza i oraha u drvoredu ispred kuće. Kada bi ušli unutra skinuli bi hladnu i mokru obuću i odeću koju bi keva prebacila preko peći, svi bi posedali na veliki trosed i zavukli se pod ćebe uzimajući po šolju čaja, kikoćući se što postajemo suviše veliki da se bez blama šetamo u gaćicama po kući. Tako ušuškani sedeli bi satima i ćaskali, ili se svadjali koji program treba ostaviti na tv-u, a onda bi iscrpljeni pošli u krevet.

Mama je volela često da menja navlake i čaršave na teškim dunjama pod koje bismo se zavukli tako da bi samo nosići virili. Čaršavi su bili specijalno "zimski" uštirkani i na njima se lako raspoznavala ivica pegle i način na koji su bili savijeni da bi u ormanu sačekali naš izlazak napolje. Mirisali su na svež vazduh i šuštali kao gužvanje papira sa svakim bitnijim pokretom. Nekako nismo imali izbora, morali smo da se parališemo izmoreni dnevnim aktivnostima, poklopljeni teškom posteljinom koja je šaputala zajedno sa nama.

U potpunom mraku vatra iz ognjišta bi raspšila svetlost po zidovima i senke bi plesale svoju zavodljivu igru recipročno intenzitetu dečijeg opiranja snu. Tokom noći vatra bi se ugasila i soba bi se ohladila toliko da smo se budili smrznutih nosića. Čekali bi u krevetu da neko od odraslih udje i naloži vatru jer niko nije želeo da se izvuče iz toplog skrovišta debelih jorgana. Onda, pre nego što se soba potpuno zagreje ustajali bi da se igramo sa mrazom koji je oslikavao predivne ledene šume na prozorima i uvek smo žalili kada bi toplina te ledene planine pretvorila u reke rosnih kapljica. Ustali bi da doručkujemo, na brzinu radimo domaći koji smo ignorisali prethodnog dana, što pre odemo u školu i vratimo se da bi ponovili scenario prethodnog dana.

Gole krošnje za mene nikad nisu tužne. One mirišu na čaj od lipe i tek založenu vatru. One se kikoću poput pobednika ledenih ratova. One znaju da će ozeleneti zaštićene karakterom i običajima seoskih ljudi koji cene godove.

Opet sam tu. Opet držim čaj. Želim da opet budem dete i opet shvatam da koliko god jako zažmurila ta vrsta magije se neće desiti. Ne večeras. Nema veze. Bar imam predivna sećanja za sakriti se u od sutrašnjeg dana. Možda neće biti strašan. Možda neće biti urban. Možda neće biti isti. Možda neće biti.

I da, najsladje je nazdravljati do iznemoglosti čajem od lipe... Živeli!

Nepromenjivost menjanja

Obično kada u životu nastupe velike promene ne umemo da reagujemo. Budemo posmatrači. Očekijemo neku filmsku priču. Ako je ta promena, zapravo, gubitak dobro poznatih stvari za koje smo vezani, očekujemo više od filmske priče. Očekujemo Višu Silu... Glupo je, ali osećaj bespomoćnosti koji imamo dok posmatramo kako nam dani klize kroz prste, kako drugi ljudi nešto rade i nečemu služe, taj glupi osećaj deluje parališuće. Pokušavam sebi da ponavljam kako je život mnogo više od onoga što sam planirala da život bude. Ponavljam to poput mantre, kao da negde verujem da će se ta rečenica, ako je dovoljno puta ponovim, pretvoriti u istinu. Pokušavam zaista da upijem njeno značenje... A teško je bilo šta razumeti kada si okupan strahom. Prvi put u životu se istinski bojim sa odsustvom bilo kakvog jasnog znaka emocija. Postajem potpuno odgovorna za sebe. Nekako taj dan uvek izgleda blizu ali kada zaista osvane, svi bi da spavaju malo duže... Ono što me je opilo u svemu tome je način na koji svet ne mari za promenu jednog atoma činitelja. Juče je jedan razgovor od dva minuta okončao sve moje napore da nastavim da se ponašam polu-odgovorno glumeći akademskog gradjanina. Period od sedam godina pomeranja planina radi tog luksuza postao je apsurdan u roku od dva minuta. Tome je usledio jedan još kraći telefonski razgovor i kafa sa mojim roditeljima. Gorka. Posmatrala sam lica kao da se ne radi o meni i o njima. Posmatrala sam kako odluke prelaze sa jednog na drugi kraj konstante krajnosti, za vreme tih par gutljaja. Želela sam da se napijem kako bih sutra bila mamurna dovoljno da ne budem sposobna da mislim o svim promenama koje uzrokuje jedna odluka, a da bi posle trežnjenja i preboljevanja gorušice bilo kasno za kukanje. Uveče sam gledala prijatelje kako propast mojih životnih planova pretvaraju u svoju nesreću. Saosećala sam se sa njima. Ošurena adrenalinom nisam mogla da se napijem. Noć se produžila. Ja sam ustala rano, pre svih. Nisam napravila doručak. Jedva sam skuvala kafu. Nisam bila mamurna, ali sam još uvek jasno osećala vodku u stomaku. Mozak mi nije bio blokiran, samo mi je bilo fizički neprijatno. Nisam uspela. U povratku kući pokušavala sam da suzbijem mučninu izazvanu truckanjem kola i autobusa. Čekajući na stanici posmatrala sam okolinu. Bilo je hladno, vedro, sunčano jutro. Jesen je počela da miriše u vazduhu, ali je poput te supstance još uvek bila nevidljiva. Sunce se izležavalo po zelenim listovima ostavljajući nedovoljno razjašnjeno ka li je odsjaj zaista toliko jak ili drveće počinje da oblači žutu lisjanicu. Neki čovek je vozio biciklo. Neka devojka je šetala psa. U kolima parkiranim na stanici dva čoveka su već neko vreme vodila raspravu. Sve je bilo obično. Sedela sam i razmišljala kako je svet jedno okrutno mesto. Ne dozvoljava nam da obeležimo velike promene u životu na upečatljiv način. Jednog dana, kada se budem sećala ove prekretnice, primetiću kako se osim mene apsolutno ništa nije promenilo...

Momenat

Buljila je u taj sat u dnu ekrana. 1:14 rekle su cifre. Razmišljala je o tome kako se sve menja i kako su samo bili zbunjeni ljudi koji su sat merili po krugu, kada su prvi put videli digitalni sat. U potpunoj tišini sedela je u sobi obasjanoj samo skromnom svetlošću monitora. Na nekada ljubičasto-plavom (sada je više delovao sivo) kauču spavao je njen mladji brat. U njenoj sobi spavao je strani diplomata. Ne. Nije bio ljubavnik. Samo prijatelj u prolazu kome je trebalo dva sata sna pre nego što nastavi svoju najmanje šestočasovnu vožnju za Beč. Trebalo je da čeka da se cifre u dnu ekrana dovoljno puta promene da bi otišla u kuhinju i skuvala ubitačno jaku kafu zbog koje je vredelo trampiti luksuz hotela i prostreti se po džombastom dušeku. Kao i svaki put kada bi ostala sama da čuva noć od budnih, razmišljala je o svemu. Ako ste ikada pokušali da razmišljate o svemu onda vam je poznat osećaj zagušenosti u glavi. Razmišljati o SVEMU je jednako nerazmišljanju, jer SVE zahteva neverovatnu količinu pažnje koju ljudski um još uvek ne ume da prikupi. Još gluplje od toga je pokušati to "sve" da staviš na papir (u ovom slučaju ekran). Bojala se da se vrati na početak i proba da pročita to što je napisala. Nije imala inspiraciju ali je imala jasnu potrebu da radi nešto. Ubiti dva sata. Vreme je tako čudna pojava. Uglavnom smo okupirani nekim važnijim i hitnijim stvarima, pa puštamo vreme da nam procuri kroz prste. Uhvatimo po neki momenat i staložimo ga u sećanje koje, opet, vremenom izbledi. Sada se skoncentrisala na razmišljanje pre koliko vremena je upoznala tog čudnog stranca. Nije mogla da se seti. Negde proletos. Ili početkom leta? Šta bi radila da se on večeras nije pojavio? Kako bi trošila vreme. Sve do kraja septembra neće imati obaveze i svaki njen dan će predstavljati gubljenje vremena. Ustaće oko podneva, opraće sudove, raširiće veš, skuvaće ručak, dočekaće ostatak porodice, ručaće, opraće sudove, otići će u svoju sobu, pokušaće da radi nešto konstruktivno, poželeće da ide negde, shvatiće da nema novca ni za autobusku kartu a da je u njenoj kutiji ostalo jedva četiri cigarete, pašće u depresiju, setiće se da je depresija destruktivno osećanje koje je odlučila da ne podgreva kod sebe, uzeće da čita, ućiće njena majka da je zamoli da raširi drugu turu veša, obaviće zadatak, vratiće se čitanju, ući će njena majka da je zamoli da opere krastavce za zimnicu, obaviće zadatak, vratiće se čitanju, dosadiće joj knjiga jer nije uhvatila njenu pažnju a već je prekinula čitanje dva puta, ležaće sa rukama iza glave, misliće na prijatelje koji su se vratili u svoje gradove da tamo provedu leto i one koji su iz njenog otišli na letovanje, poželeće da radi nešto konstruktivno, pogledaće u fioku, rešiće da ipak ne želi da slika, otići će u drugu sobu i sesti za kompjuter, otvoriće poštu, neće naći ništa zanimljivo, proveriće još par stranica, doći će njena majka da je moli da spremi večeru, obaviće zadatak, majka će je moliti da opere sudove, odbiće, vratiće se do kompjutera i gledati film koji je gledala već tri puta samo zato što nema šta drugo da radi... Leto. Poslednje leto sa takvim rasopredom. Opet će morati da nadje posao na jesen, ovo je poslednja godina fakulteta i ona nema drugi način da završi studije. Posle toga će probati da aplicira za stipendiju za master studije na nekom stranom fakultetu ne bi li oprala svoju diplomu privatnog faksa nekim zvučnim imenom koje obećava dobro zanimanje i dinamičan posao, gomilu ljudi i nemanje radnog vremena, a pre svega nemanje dnevnog rasporeda u kome ona postaje majka koja ide na posao, dolazi kući, kuva ručak, maltretira decu da urade nešto za nju i onda gleda tv dok ne legne u krevet pored muža koji ima jednak manjak libida. Kakav je to život? Ona ga nije smatrala vrednim življenja, a opet delovalo je kao da svi pokušavaju da je strpaju u isti. Trgla se iz tih misli. Bilo je već 1:48. "Na šta ti trošiš vreme? Planiraš buduće katastrofe?!", mislila je "Nisi Kleopatra. On/a je bar bio/la zanimljiv/a samom pojavom...". Uplašila se da će je ovo planiranje života dovesti do teme koju je uspešno obilazila: postojanja tog hipotetičkog muža koji nema libido. Malo verovatno. Nije imala srpljenja za većinu momaka sa kojima bi pokušavala da započne vezu. Nije imala strpljenja ni za svog bivšeg verenika. "Nemam vremena da te odgajam i vaspitavam ako to nisi uspeo da uradiš sam do svoje tridesete", polako se pretvaralo u njen moto. Ali više nije bila sigurna da li se radi o vremenu, strpljenju ili strahu. Nije joj se svidelo ni kuda vodi taj tok misli. Uzela je da piskara gluposti a došla je do ovoga. "Pravo sam žensko!", pomislila je rešivši da zaključi piskaranje kojim se smorila. Trebalo je još da opere sudove pre nego što se prijatelj probudi. Setila se da nema više toalet papira. Okolne prodavnice nisu radile u ovo doba. Zašto se nije setila da obavi kupovinu na vreme? Jebeš vreme, ionako prolazi a ne stigneš ni da se okreneš...

Jedinice i nule umesto mastila...

Kao svi nabedjeni ljudi ovog sveta,

i ja verujem da nosim sasvim poseban teret.

Kao i svaki boem ovog sveta

pokušavam da ideju tog posebnog tereta utopim

u morima pića, oblacima dima, tami ponedeljaka i četvrtaka.

Kao i svako piskaralo ovog sveta,

kada ne uspem da pobegnem od gore navedenog

u gore navedeno,

pokušavam da prvonavedeno stavim na papir.

I deluje da se osim blesavih naravi sve menja:

papir je zamenjen glatkom staklenom površnom,

a mastilo koje sam nekada toliko volela

pod svojim noktima, na stolu i odeći,

pretvorilo se u jedinice i nule...

Ko zna... možda izračunam svoju blesavu narav...