Katran

Stani, ne vapi, davljeniče,

ja nisam slamka, nego zamka,

tama što u ponoru niče,

tamnica što nosi težinu zamka...

Stani, ne lutaj, lutalice,

ja nisam put što negde te vodi,

već pesma davno sputane ptice,

što ne zna baš ništa o slobodi...

Stani, ne hrli, viteže hrabri,

moja su krila od straha i praha,

ja nisam vila što pesmom mami,

već leptir što beži od vrelog daha...

Stani, ne zbori, pesniče ludi,

ja nisam oči kojima vidiš,

i nisam zora nad gorom što rudi,

već odraz onoga čega se stidiš...

Stani. Ne padaj u moju zamku,

postoji pauk što ne nosi sreću,

nemoj prekrajati tu mrežu tanku

u sopstvenu crnu mrtvačku vreću!

***

Pusti vreme da pomiri strasti

i staloži sve te bure u krvi,

nije što možeš poslednji pasti

već što daleko nisi prvi...

Ja sam čista opsena uma,

nisam stvorenje, već prividjenje,

varljivo poput crnoga ruma,

opijam dušu tek kada stenje...