Blog je premešten na http://deepdeepblue.tumblr.com/

Samo za Nevernog Radomira :P

Zov...

Zove me pesma Cigana

i svrbe čerge ispod stopala,

noćas bih svetom hodala,

tragom stotinu vragova...

Svim glasom kraj vatre pevala,

i s Vilama čini čantrala,

noć bih od budnih čuvala,

nikada ne bih zaspala...

Zove me nemir pod zvezdama

i priziva pesma talasa,

bude me mirisi prloleća

zovom što nekad znala sam...

A ja sam vetrom nošena,

po celom svetu rasuta,

noćas sam tugom sročena

pesmom što on je zaćuta.

Pa zove me pesma Cigana

da sreću po svetu povijam,

ako je ne bih stigla ja,

bar predivne žuljeve dobijam...

Glupi grip!

Veče je mirisalo na... ništa! I imalo je osećaj ničega. U glavi su se opet rojili planovi. Stari. Novi. Mogući. Nemogući. I svi su delovali glupo. I sve je delovalo besmisleno. Gomila inspirativnih govora sa TED-a. Slučajne muzike sa Youtube-a. I ni malo olakšanja. Zašto ovo odrastanje ide tako teško. Nema to veze sa težinom odgovornosti. Ja volim odgovornost. Samo... Dok nalazim oblik srca u slučajno prosutoj kafi na plotni šporeta čini se da ništa nije vredno. Ponajmanje sutrašnji dan. Svako "moram" koje pretvaram u "želim" (jer sam čula da psiha tako manje pršnjava), zapravo prelazi u "ma ne želim više ni da želim".

Nekako deluje da drugi ljudi lakše primaju okove kapitalizma. Da se radije zabadaju ispred televizora i zapostavljaju svoje živote. Da hrane svoje komplekse stvarajući emotivno nepodnošljivu ali sigurnu okolinu. U čemu je problem?

I dalje mi je kao mantra u svest zabodena ta rečenica "Život je mnogo više od onog što sam planirala da bude... ili što su mi rekli da može biti". Radila sam na tome da je prihvatim. Sve do momenta shvatanja kako pojma nemam šta je to "više". Da li mi je stvarno potrebno više?

Više smeha, suza, hrane, sna, prijatelja, ljubavnika, orgazama, izlazaka i zalazaka sunca... Čega više? Izgleda da ne gajim samo proždrljivost prema ljudskim postojanjima. Biće da je moj apetit mnogo veći. Biće da sam savršen primer svega što kritikujem.

Megalomanija konzumerizma u ovom obliku se ne odnosi samo na posedovanje materijalnih stvari. Ja bih sad od jednom da posedujem duhovni mir, kreativnost, ljubav, vreme... ko zna šta još.

I kad god smislim neki način da uživanjem dostignem nabrojano, pretvorim se u razmaženo derle. Kao nečiji suprug koji ima grip, ja umem da napravim i čaj i vitaminski miks, i izmerim temperaturu, ali bih više volela da to uradi supruga pa se samo prenemažem...

Glupi grip!

Nisam sigurna zašto, ali rešenja koja mi padaju na pamet nisu zadovoljavajuća. Možda zato što su moja pa deluju manje uverljivo?

Odkud mi ideja?

Sve što sam htela je zagrljaj

i da priznam koliko sam slaba.

Da ne verujem stvari koje govorim,

da pričam ne bih li verovala.

I htela sam da ne budem ponosna

ni prkosna, ni pametnija,

ni bolja, ni dosledna,

i htela sam da ne boli shvatanje

koliko je providna sopstvena opsena.

Ali sam okrenula lice zidu,

i zagrizla bol stežući zube.

Nekada davno sam umislila,

da mogu sama kroz dane grube.

I sama sam sebi uzela pravo

da sudim i tražim, čak da se nadam,

pa sama sebi i dala krivicu

što sasvim sama u bolu stradam.

Ko je rekao da tako smešna

dok punim džepove zabludama

i pedstavljam se kao grešna

mogu pregurati noći sama?

I odkud ideja da mogu stati,

i reći svima da više ne važi

taj portret što sam ga slikala sama

kad sama ne praštam svoje laži?

A sve što sam htela je nežan dodir

i nečija košulja da pohranim suze,

nije da nemam sa kim da patim

već ne dam nikom da moj bol uzme...

A nisam to htela da kažem...

A nisam to htela da kažem... Htela sam da psujem dok ne utisnem u psovanje novu dozu kreativnosti koju bi razumeli samo ljudi koji svršavaju na death metal... I nisam želela da razumem... Želela sam da pitam: "Da li nisam bila dovoljno jasna kada sam samo jednom u životu tražila da NE uradiš nešto?". Htela sam da pitam da li treba (u svom maniru idiota koji misli da ljude treba edukovati) da ti pojasnim neke pojmove? Sebičnost? Manipulacija? Sebičnost? Alavost? Sebičnost? I stani... Čekaj... Jesam li već pitala? Sebičnost???

Ne znam zašto, ali imam utisak kada ti neko ko ti je pod kožom "iščupa srce i natera te da ga razmažeš po prvom španskom zidu, a onda ga poližeš sa istog", samo maalo sebičan... Ali dobro. Imam ja dosta ludih ideja. Ko će to sve pohvatati? Mislim to očekivanje i sva ostala sranja... Zašto bih ja tražila za uzvrat isto ono što se očekuje od mene? Gde li sam tu ludu ideju pokupila.

Mogla bih samo da plačem i krivim ceo svet za to što je život kurva koja nikako da umre od SIDA-e. I to da radim u naručju onoga koga hoću da nateram da se oseća krivim. Ili makar mizernim što nije postupio kako JA hoću...

A mogla bih i da prestanem da jedem govna i pišem blogove i jednostavno kažem kakvu težinu nosim na duši upravo osobi koja je očepila istu. Bez razumevanja i svog tog sranja. Bez demonstriranja lako čitljivih simbola i emocija, pa da mogu da se drkam na nekog što ne sluša ili ga/je boli qrac da me sluša umesto da razumem da ljudi nisu sveznajući i ne čitaju misli ako im nešto ne kažeš praveći time od nečijeg čepanja tvoju odgovornost...

"Izvinite, ali to što vam je tlo pod nogama klimavo ne znači da je zemljotres ili da Vam se lomi štikla... To znači da štikla jednostavno ne prodire kroz kost na koju ste naišli u mome stopalu. Mogu li Vas zamoliti da prestanete da pokušavate da je polomite?". A nisam htela to da kažem...

"Pa... Ne baš, ovako držim ravnotežu bolje, kada se moja štikla zabode u tvoje meso. Samo da se rešimo te kosti i nećeš ni osetiti da te gazim :D". A nisam htela ni to kao odgovor...

Valjda je moja poenta u sledećem: Pička ti materina ogavna, nezahvalna, duša ti se ugnilila kao smrad nečovečja koji širiš okolo ti parazitski obliku minornog postojanja!

Eto, to sam htela da kažem. A rekla sam "Razumem..."...

Ima ono nešo u meni...

Ima ono nešo u meni. Jede me. Kao mravinjak. Kao pčelinjak. Kao hiljade iglica u venama. Kao utrnule ruke kojima ponovo počinje da struji krv. Ima to nešto što se oseća na prazno. Zove. Vrišti kao razmaženo dete. Hoće da bude popunjeno. A ni samo ne zna sa čime. Ima to nešto u meni što smrdi na trulo. Na plačno. Na mrtvo. Na ono što pokušava da oživi a ne da mu se...