Zagrljaj...

Tek kada sam videla pogrešan komentar njenog sina na Fejsbook-u setila sam se lavine koja je krenula iz nje. "Dodjite da Vas zagrlim.", rekla sam i pružila naručje bez nekog naručitog razloga. Držim da je grljenje moja profesija, i da na našim prostorima ova razmena emocija definitivno predstavlja nišu. Odmah se videlo da nije umela da bude zagrljena. Zaboravila je. I deluje da su čudna vrata koja sagradimo raširenim rukama. Sela je, upalila cigaretu i počela da priča sa mojom majkom, kako bi uvek pričale, a onda se u njenim očima našla suzica koja je kucala da izadje napolje. Lavina je krenula. Kao poplava, reči su kuljale, saveti stizali jedni za drugim, i nije bio prvi put da slušam razočaranu ženu koja pokušava da sa rečima "nemoj nikad sebi dozvoliti da.." zapavo izbaci otrove iz svoje duše.

Nešto drugo je zapelo u mojoj pameti. Ona je najsnažnija i najpozitivnija pripadnica običnog usranog života koju poznajem. Jedna od onih čije lice ako nije nasmejano onda većinom stoj u "baš me briga" ekspresiji. Ona je ta koja uveseljava ljude. E sad... Zagrljaj... Zagrljaj je jedna beskrajno pozitivna stvar, i meni je jako bitan. Shvatila sam pre par godina da imam potrebu da grlim ljude, ali to ne radim zato što to niko ne radi. I onda sam samo počela. Prvo su se opirali. Bila bi to smešna scena, kao neka od onih iz crtanih filmova gde destruktivno dete koje zgrabi jadnu životinjicu koju je dobilo na dar. Pokušavali su da pobegnu. Ja sam držala čvrsto. Ljudi koje sam sretala svakodnevno su se na kraju navikli. Nekima je čak postalo potrebno, zvali bi me da se vidimo samo zato što im je bio potreban zagrljaj... Ali nikad mi se nije desilo da slučajnim zagrljajem pokrenem lavinu toliko tešku. Retko je neko reagovao slomom, pa sam tu vrstu nežnosti uzela zdravo za gotovo.

Večeras sam shvatila, da nikog nisam zagrlila već nedelju dana... Da li sam se uplašila? Možda je moja profesija kao slaganje kristalnih figura: predivan posao koji te zavodi sjajem... Ali šta kad neporezno slomiš figuricu koju nežno primiš u dlanove? Da li se ista ikada može zakrpiti?

Kuga?

Mislila sam da će biti mnogo teže. Mnogo strašnije. Nije. Plaši me što nije. Prestala sam da se školujem. Počela sam da radim. Obećala sam sebi davno da nikada neću raditi kancelarijski posao od osam sati... Obećala sam da ću se boriti za te smešne ideale kojih mi je puna glava i ne verujem da od toga mogu odustati; Sve te stvari koje kažem i zaslužim poglede čije značenje ne umem da rastumačim postale su energija koja pokreće prostu deobu ćelija u mom organizmu, koja usporava proces smrti u koji se uključujemo kada se rodimo...

Ali eto, od 8h do 16h u toku radne nedelje i narednih deset subota, puta nešto manje od pedeset i dve nedelje, sigurna sam da ću sedeti u kancelariji i raditi neki posao. I to nije problem. Više nije ni bitno koliko sam zadovoljna ili nezadovoljna tom idejom. Ona jednostavno jeste deo moje svakodnevnice. Školske drugare zameni par kolega, časove predavanja zamene časovi realnog učenja kroz rad. Smisao postoji ako ga tražiš. Ako taj smisao testiraš, verovatno će izduvati, ali onda, veliki filozofi su umrli pre kapitalizma.

Valjda je sve prethodno nabrojano ono što neki zovu "odrastanje" i podržavaju taj proces, a drugi nazivaju "pomirenjem" i spremaju sahranu za bilo kakvu predstavu tvoje duše koju su imali...

I upravo ta perspektiva mi je beskrajno zanimljiva! Kakvu su predstavu mene ljudi do sada imali da ih plaši način na koji se menjam? Još više, fascinira me njihova emotivna angažovanost povodom mog odrastanja.

Nisam sigurna da li sama sebe depersonalizujem, ali su momenti u kojima vidim sebe kao uzrok ili posledicu prilično česti. Kada me pitaš šta radim, i dalje odgovaram planom dnevnih aktivnosti (ako ne cititram jedinu poštenu stranicu jedne urnebesno glupe knjige). Uglavnom je sve isto. Ima svoj tok. Svoj početak i kraj. Svoje prednosti i mane. Po toj logici, moj život se ne razlikuje u odnosu na pre četiri meseca. Osim što se 97,36% kontakta koje sam imala sa kolegama sa faksa obustavilo. Zašto?

Oni me pitaju kako je, ja krenem da pričam. Ustaljeni tok. Sve je ok. Ja sam sigurna da radim pravu stvar, i to je to. Pitam njih kako je, čujem neku čudnu vrstu pravdanja. Koliko god različiti odgovori bili imaju tu notu pokušaja da objasne zašto oni nisu uradili nešto slično velikoj odluci. Pokušavaju da što više ostanu u svojim danima, ispitima, pijankama. I to je ok. Da se ne insistira toliko na tome. I onda mi je puklo: ja više ne nosim lice njihove bivše koleginice, prijateljice, ili iritantne cure iz hodnika. Ja sam ono što njih čeka nakon junskog ispitnog roka!

I to je lice ravno maskama ptica koje su nosili srednjevekovni doktori koji su lečili kugu: bolesnici ne bi bili svesni da umiru dok ne bi videli veliku vranu... Bilo kakav izbor koji sam ja napravila više nije dobar ili loš, samo je izbor i na neki čudan način poziva ostale izbore da budu napravljeni. U medjuvremenu, ja ostajem sa osećajem prve koja je rodila u društvu i biva izbegavana jer ostali imaju strah da je "zarazno".

A lice ispod želi da se najsmeje sa nekim...

Jebena kuga...