Glad

Kada sam konačno shvatila šta je to, nisam imala muda da priznam. Jedna stvar je pogledati u ogledalo nakon pijane noći i videti užas razmazane šminke i podočnjaka pomešanih sa želudačnom kiselinom koja se zalepila za zube, ali je sasvim druga stvar u toj uglačanoj površini videti ružno lice koje nije posledica alkohola i raspadanja estetskih kozmetičkih proizvoda...

Na nekom podsvesnom nivou sve funkcioniše potpuno prirodno. Ja imam te vickaste fore kojima pravdam svoj agresivan/direktan/navalentan nastup prema ljudima, ali većina njih se jednostavno oseća ugroženo i povlači. To je uredu, to razumem. Medjutim, tek skoro sam počela da primećujem veštinu koju sam izgradila. Kao veliki debeli alavac koji ume da se kreće nečujno kako bi opljačkao fižider po treći put nakon večere, tako i ja koristim šarm dobro naštrebanih fora i empatiju.

Sve što osećam u tim momentima je glad. Alavo sam gladna tudjih postojanja! Sa ljudima gradim jako bliske i intenzivne veze. Pojavim se, ostanem, remetim. Pasivno boraveći u njihovoj blizini aktino podstičem njihove lomove i procvate. Hranim se time. Često, potpuno sebično zakuvavam do granice pucanja. Ne da bih dokazala nešto. Ne da bih pomogla nekome. Ne da bih povredila nekog. Jednostavno da bih nahranila neutoljivu glad za ljudima. Kao morena gladju gutam ih, ne žvaćući, osećajući ih kao sirovu hranu u želucu, ne prestajući.

I onda to neko primeti, pobuni se, pričamo o tome, ja se šarmantno nasmejem tražeći da mi kažu sve što uoče o toj pojavi kako bih umela da je i sama primetim i obuzdam. I to stane tu. Niko ne nadje reči. Grubo im zvuči "proždiranje". Suviše me poštuju i podcenjuju da bi mi rekli "Izvini, da li bi mogla prestati da me proždireš?".

Eto. Ja sam prva rekla. Šta sad? Nikad u životu nisam držala dijetu...