Buljila je u taj sat u dnu ekrana. 1:14 rekle su cifre. Razmišljala je o tome kako se sve menja i kako su samo bili zbunjeni ljudi koji su sat merili po krugu, kada su prvi put videli digitalni sat. U potpunoj tišini sedela je u sobi obasjanoj samo skromnom svetlošću monitora. Na nekada ljubičasto-plavom (sada je više delovao sivo) kauču spavao je njen mladji brat. U njenoj sobi spavao je strani diplomata. Ne. Nije bio ljubavnik. Samo prijatelj u prolazu kome je trebalo dva sata sna pre nego što nastavi svoju najmanje šestočasovnu vožnju za Beč. Trebalo je da čeka da se cifre u dnu ekrana dovoljno puta promene da bi otišla u kuhinju i skuvala ubitačno jaku kafu zbog koje je vredelo trampiti luksuz hotela i prostreti se po džombastom dušeku. Kao i svaki put kada bi ostala sama da čuva noć od budnih, razmišljala je o svemu. Ako ste ikada pokušali da razmišljate o svemu onda vam je poznat osećaj zagušenosti u glavi. Razmišljati o SVEMU je jednako nerazmišljanju, jer SVE zahteva neverovatnu količinu pažnje koju ljudski um još uvek ne ume da prikupi. Još gluplje od toga je pokušati to "sve" da staviš na papir (u ovom slučaju ekran). Bojala se da se vrati na početak i proba da pročita to što je napisala. Nije imala inspiraciju ali je imala jasnu potrebu da radi nešto. Ubiti dva sata. Vreme je tako čudna pojava. Uglavnom smo okupirani nekim važnijim i hitnijim stvarima, pa puštamo vreme da nam procuri kroz prste. Uhvatimo po neki momenat i staložimo ga u sećanje koje, opet, vremenom izbledi. Sada se skoncentrisala na razmišljanje pre koliko vremena je upoznala tog čudnog stranca. Nije mogla da se seti. Negde proletos. Ili početkom leta? Šta bi radila da se on večeras nije pojavio? Kako bi trošila vreme. Sve do kraja septembra neće imati obaveze i svaki njen dan će predstavljati gubljenje vremena. Ustaće oko podneva, opraće sudove, raširiće veš, skuvaće ručak, dočekaće ostatak porodice, ručaće, opraće sudove, otići će u svoju sobu, pokušaće da radi nešto konstruktivno, poželeće da ide negde, shvatiće da nema novca ni za autobusku kartu a da je u njenoj kutiji ostalo jedva četiri cigarete, pašće u depresiju, setiće se da je depresija destruktivno osećanje koje je odlučila da ne podgreva kod sebe, uzeće da čita, ućiće njena majka da je zamoli da raširi drugu turu veša, obaviće zadatak, vratiće se čitanju, ući će njena majka da je zamoli da opere krastavce za zimnicu, obaviće zadatak, vratiće se čitanju, dosadiće joj knjiga jer nije uhvatila njenu pažnju a već je prekinula čitanje dva puta, ležaće sa rukama iza glave, misliće na prijatelje koji su se vratili u svoje gradove da tamo provedu leto i one koji su iz njenog otišli na letovanje, poželeće da radi nešto konstruktivno, pogledaće u fioku, rešiće da ipak ne želi da slika, otići će u drugu sobu i sesti za kompjuter, otvoriće poštu, neće naći ništa zanimljivo, proveriće još par stranica, doći će njena majka da je moli da spremi večeru, obaviće zadatak, majka će je moliti da opere sudove, odbiće, vratiće se do kompjutera i gledati film koji je gledala već tri puta samo zato što nema šta drugo da radi... Leto. Poslednje leto sa takvim rasopredom. Opet će morati da nadje posao na jesen, ovo je poslednja godina fakulteta i ona nema drugi način da završi studije. Posle toga će probati da aplicira za stipendiju za master studije na nekom stranom fakultetu ne bi li oprala svoju diplomu privatnog faksa nekim zvučnim imenom koje obećava dobro zanimanje i dinamičan posao, gomilu ljudi i nemanje radnog vremena, a pre svega nemanje dnevnog rasporeda u kome ona postaje majka koja ide na posao, dolazi kući, kuva ručak, maltretira decu da urade nešto za nju i onda gleda tv dok ne legne u krevet pored muža koji ima jednak manjak libida. Kakav je to život? Ona ga nije smatrala vrednim življenja, a opet delovalo je kao da svi pokušavaju da je strpaju u isti. Trgla se iz tih misli. Bilo je već 1:48. "Na šta ti trošiš vreme? Planiraš buduće katastrofe?!", mislila je "Nisi Kleopatra. On/a je bar bio/la zanimljiv/a samom pojavom...". Uplašila se da će je ovo planiranje života dovesti do teme koju je uspešno obilazila: postojanja tog hipotetičkog muža koji nema libido. Malo verovatno. Nije imala srpljenja za većinu momaka sa kojima bi pokušavala da započne vezu. Nije imala strpljenja ni za svog bivšeg verenika. "Nemam vremena da te odgajam i vaspitavam ako to nisi uspeo da uradiš sam do svoje tridesete", polako se pretvaralo u njen moto. Ali više nije bila sigurna da li se radi o vremenu, strpljenju ili strahu. Nije joj se svidelo ni kuda vodi taj tok misli. Uzela je da piskara gluposti a došla je do ovoga. "Pravo sam žensko!", pomislila je rešivši da zaključi piskaranje kojim se smorila. Trebalo je još da opere sudove pre nego što se prijatelj probudi. Setila se da nema više toalet papira. Okolne prodavnice nisu radile u ovo doba. Zašto se nije setila da obavi kupovinu na vreme? Jebeš vreme, ionako prolazi a ne stigneš ni da se okreneš...
