Ima ono nešo u meni...

Ima ono nešo u meni. Jede me. Kao mravinjak. Kao pčelinjak. Kao hiljade iglica u venama. Kao utrnule ruke kojima ponovo počinje da struji krv. Ima to nešto što se oseća na prazno. Zove. Vrišti kao razmaženo dete. Hoće da bude popunjeno. A ni samo ne zna sa čime. Ima to nešto u meni što smrdi na trulo. Na plačno. Na mrtvo. Na ono što pokušava da oživi a ne da mu se...

Scenografija

Ne volim da pričam o teologiji. Prvo sam bila antihrist, pa vernica, pa na kraju uzdržana. Nisam sigurna kako bih definisala svoje gledište ovog momenta. Najbliža sam sociološkom pristupu koji ovaj segment ljudskog postojanja samo percepira i analizira.

Medjutim, svako jutro u 08.03 (pošto sat u mojoj kancelariji žuri tri minuta) doživljavam ponovno otkrovenje. Do 16.00 (prema istom zidnom satu) postajem duboko religiozna. Dobro, ne baš duboko religiozna, ali recimo da do tog momenta iza sebe imam par sati razmišljanja o paklu (onom divnom mestu gde ljudi neće da idu pa se ulizuju Bogu).

Naime, svakim danom sam sve više sigurna da - postojala viša sila ili ne - sigurno postoji pakao i da je onaj topliji deo njega rezervisan za trgovce. Naručito prodavce ekskluzivnih proizvoda.

Ubedjena sam da zarada od 3000% na primarnu vrednost robe zaslužuje svoj ražanj na motorni pogon. Svi ljudi u finim markiranim odelima sa plastičnim osmehom koji u životu nisu NAPRAVILI NEKU VREDNOST a zaradili su 3000 puta više od Hozea, ili Enrikea, ili Marka, ili kako god se zvali ljudi koji nose smešne uniforme u nekim trećerazrednim fabrikama naći će se na istom mestu. Nesvesni kako i zašto tu, kada su poslovali društveno-odgovorno žaliće se Djavolu lično, a on će im se prijatno nasmejati, reći da je sigurno došlo do neke greške i da će odmah to pogledati. Otići će i pojačati grejanje za tri stepena obilazeći dalje svoju podzemnu imperiju psujući zahtevne korisnike...

Sad, problem nije u večnoj vatri, nedostatku svetlosti, ljubavi ili svim verzijama večne patnje koje su u ponudi. Svi ćemo završiti tamo. Rodjeni smo u kapitalizmu i težimo tome da ga održimo. Problem je u tome što sam ja već zakupila mesto u onom delu pakla u kom gore raskalašne filmadžije. Mislim da je to malo blaže. Ako ništa drugo bar ću se peći sa nekim idiotom meni sličnom i pričaćemo o tome kako je Kusturica zapravo bio neshvaćeni genije i prorok, samo niko nije skontao da je inspiraciju za scenografiju svojih filmova dobijao hodeći podzemnim svetom. Sve te kokoške... No, sad sam predaleko otišla u svojim maštanjima o blagodetima pakla.

Moja poenta je: šta ja koji kurac radim u trgovini?

Baba Roga

Zar ne vidiš da krvariš otrove

Iz vena i iz utrobe,

I da otrovne plodove

Čistiš o svoje udove?

Zar ne vidiš da točiš gorčinu

U čašu iz koje se nalivaš,

I od nje pleteš vedrinu

Maske pod kojom se sakrivaš?

Zar ne vidiš da sama ružiš

Pljavštinu sveta koji te guši,

I kako dok sama sebe gušiš

Postaješ ona što druge ruši?

Zar se ne stidiš?

Zar ti je drago

Što čuvaš čemer ko svoje blago?

Što nudiš jabuke,

Otvaraš kutije,

Zavodiš nevine,

I deliš nauke...

Ti što živiš u šumi u kući

Što stoji na jednoj nozi

Uvek okrenuta severu...

Čeznem...

Rekla sam da čeznem za kombinacijom malih hedonizama. Nije razumeo. Mogla sam da objašnjavam, ali jednostavno nije bilo potrebno. Iz nekog razloga sada imam potrebu da to objasnim. Valjda najviše sebi. Taj osećaj počne kao groznica, samo mnooogo, mnogo blaže. Kao temperatura 37,5. Zapravo i ne primećuješ, ali nešto baš i nije kako treba. Onda dolazi talas nervoze. Ali ne stresa, nego hiperakcije. Radila bih nešto, ali ne znam šta. Išla bih negde, ali ne znam gde. Bilo gde bi bilo dobro, ali ne odem nigde shvatajući da zapravo tražim "šta" ili "ko" što u tom momentu ne nalazim. Onda se dvoumim da li je ta nervoza dobra ili loša, i pre nego što smislim odgovor na ovo istorijsko pitanje poželim da radim nešto drugo. Na primer da umačem nožne prste u hladnu morsku vodu dvoumeći se da li da zagazim celom nogom ili nastavim da upijam sunce lenjo se prevrćući na pesku. Ili da gledam neki dobar film držeći u krilu pakovanje od kile sladoleda kao što to rade u filmovima. Ili da osetim miris prolećnog vetra dok zatvorenih očiju širim ruke vrteći se u krug na zabačenoj poljani. Ili da pijem vino i čitam Bukovskog ljubavniku u pauzama vodjenja ljubavi. Ili da vodim ljubav. Ili da zverski konzumiram beznačajni seks. Ili da sedim pored Dunava i igram se "Šta si sve postigao i šta sad hoćeš koji kurac?" igrice. Ili da plešem celu noć na kiši. Ili da spavam onim najsladjim snom koji imaš samo minut pre nego te probude. Ili da se probudim u sunčanom danu bacajući pogled na svetlosne ploče koje se naprave prolaskom zraka kroz roletne. Ili da se meškoljim u sveže uštirkanoj posteljini. Ili da se meškoljim u mirisu kože zdravog muškog tela. Ili da prvi put čujem pesmu koju ću obožavati do kraja života. Ili da se zaljubim u svoje plave oči. Ili da očijukam. Ili da lutam šumom. Ili da lutam peštanskim metroom u momentu kad niko ni ne zna da postojim, a još manje gde bi me tražio. Ili da se valjam po kauču nekog od mojih prijatelja maštajući o budućnosti i spajanju i razdvajanju puteva. Ili da se bijem jastucima sa mladjim bratom. Ili da pravim ivanjske vence. Ili da crtam. Ili da kuvam nemajući nikakav recept u glavi. Ili da čitam debelu knjigu. Ili da pijem prvu jutarnju kafu. Ili da kupujem šarene čarapice. Ili da se satima šminkam samo zato što mi je dosadno. Ili uživam šolju vrućeg mleka. Ili da opet poželim da budem mladež na nečijem kuku nošena gde god taj neko išao. Ili... sve to od jednom! To je osećaj čežnje, koji ne usmeravam prema nekome ili nečemu nego rasipam kao svati latice u romantičnim filmovima. Čeznem. Sedeći. Ne radeći ništa... Glupo. Znam. Ali opet bolje nego biti sjeban. Taj osećaj je mnogo lakši. Uglavnom zato što je poznat...

P.S. Ponekad i uradim nešto sa liste. Crtež je produkt čežnje :)

Katran

Stani, ne vapi, davljeniče,

ja nisam slamka, nego zamka,

tama što u ponoru niče,

tamnica što nosi težinu zamka...

Stani, ne lutaj, lutalice,

ja nisam put što negde te vodi,

već pesma davno sputane ptice,

što ne zna baš ništa o slobodi...

Stani, ne hrli, viteže hrabri,

moja su krila od straha i praha,

ja nisam vila što pesmom mami,

već leptir što beži od vrelog daha...

Stani, ne zbori, pesniče ludi,

ja nisam oči kojima vidiš,

i nisam zora nad gorom što rudi,

već odraz onoga čega se stidiš...

Stani. Ne padaj u moju zamku,

postoji pauk što ne nosi sreću,

nemoj prekrajati tu mrežu tanku

u sopstvenu crnu mrtvačku vreću!

***

Pusti vreme da pomiri strasti

i staloži sve te bure u krvi,

nije što možeš poslednji pasti

već što daleko nisi prvi...

Ja sam čista opsena uma,

nisam stvorenje, već prividjenje,

varljivo poput crnoga ruma,

opijam dušu tek kada stenje...

Glad

Kada sam konačno shvatila šta je to, nisam imala muda da priznam. Jedna stvar je pogledati u ogledalo nakon pijane noći i videti užas razmazane šminke i podočnjaka pomešanih sa želudačnom kiselinom koja se zalepila za zube, ali je sasvim druga stvar u toj uglačanoj površini videti ružno lice koje nije posledica alkohola i raspadanja estetskih kozmetičkih proizvoda...

Na nekom podsvesnom nivou sve funkcioniše potpuno prirodno. Ja imam te vickaste fore kojima pravdam svoj agresivan/direktan/navalentan nastup prema ljudima, ali većina njih se jednostavno oseća ugroženo i povlači. To je uredu, to razumem. Medjutim, tek skoro sam počela da primećujem veštinu koju sam izgradila. Kao veliki debeli alavac koji ume da se kreće nečujno kako bi opljačkao fižider po treći put nakon večere, tako i ja koristim šarm dobro naštrebanih fora i empatiju.

Sve što osećam u tim momentima je glad. Alavo sam gladna tudjih postojanja! Sa ljudima gradim jako bliske i intenzivne veze. Pojavim se, ostanem, remetim. Pasivno boraveći u njihovoj blizini aktino podstičem njihove lomove i procvate. Hranim se time. Često, potpuno sebično zakuvavam do granice pucanja. Ne da bih dokazala nešto. Ne da bih pomogla nekome. Ne da bih povredila nekog. Jednostavno da bih nahranila neutoljivu glad za ljudima. Kao morena gladju gutam ih, ne žvaćući, osećajući ih kao sirovu hranu u želucu, ne prestajući.

I onda to neko primeti, pobuni se, pričamo o tome, ja se šarmantno nasmejem tražeći da mi kažu sve što uoče o toj pojavi kako bih umela da je i sama primetim i obuzdam. I to stane tu. Niko ne nadje reči. Grubo im zvuči "proždiranje". Suviše me poštuju i podcenjuju da bi mi rekli "Izvini, da li bi mogla prestati da me proždireš?".

Eto. Ja sam prva rekla. Šta sad? Nikad u životu nisam držala dijetu...