Odkud mi ideja?

Sve što sam htela je zagrljaj

i da priznam koliko sam slaba.

Da ne verujem stvari koje govorim,

da pričam ne bih li verovala.

I htela sam da ne budem ponosna

ni prkosna, ni pametnija,

ni bolja, ni dosledna,

i htela sam da ne boli shvatanje

koliko je providna sopstvena opsena.

Ali sam okrenula lice zidu,

i zagrizla bol stežući zube.

Nekada davno sam umislila,

da mogu sama kroz dane grube.

I sama sam sebi uzela pravo

da sudim i tražim, čak da se nadam,

pa sama sebi i dala krivicu

što sasvim sama u bolu stradam.

Ko je rekao da tako smešna

dok punim džepove zabludama

i pedstavljam se kao grešna

mogu pregurati noći sama?

I odkud ideja da mogu stati,

i reći svima da više ne važi

taj portret što sam ga slikala sama

kad sama ne praštam svoje laži?

A sve što sam htela je nežan dodir

i nečija košulja da pohranim suze,

nije da nemam sa kim da patim

već ne dam nikom da moj bol uzme...