Glupi grip!

Veče je mirisalo na... ništa! I imalo je osećaj ničega. U glavi su se opet rojili planovi. Stari. Novi. Mogući. Nemogući. I svi su delovali glupo. I sve je delovalo besmisleno. Gomila inspirativnih govora sa TED-a. Slučajne muzike sa Youtube-a. I ni malo olakšanja. Zašto ovo odrastanje ide tako teško. Nema to veze sa težinom odgovornosti. Ja volim odgovornost. Samo... Dok nalazim oblik srca u slučajno prosutoj kafi na plotni šporeta čini se da ništa nije vredno. Ponajmanje sutrašnji dan. Svako "moram" koje pretvaram u "želim" (jer sam čula da psiha tako manje pršnjava), zapravo prelazi u "ma ne želim više ni da želim".

Nekako deluje da drugi ljudi lakše primaju okove kapitalizma. Da se radije zabadaju ispred televizora i zapostavljaju svoje živote. Da hrane svoje komplekse stvarajući emotivno nepodnošljivu ali sigurnu okolinu. U čemu je problem?

I dalje mi je kao mantra u svest zabodena ta rečenica "Život je mnogo više od onog što sam planirala da bude... ili što su mi rekli da može biti". Radila sam na tome da je prihvatim. Sve do momenta shvatanja kako pojma nemam šta je to "više". Da li mi je stvarno potrebno više?

Više smeha, suza, hrane, sna, prijatelja, ljubavnika, orgazama, izlazaka i zalazaka sunca... Čega više? Izgleda da ne gajim samo proždrljivost prema ljudskim postojanjima. Biće da je moj apetit mnogo veći. Biće da sam savršen primer svega što kritikujem.

Megalomanija konzumerizma u ovom obliku se ne odnosi samo na posedovanje materijalnih stvari. Ja bih sad od jednom da posedujem duhovni mir, kreativnost, ljubav, vreme... ko zna šta još.

I kad god smislim neki način da uživanjem dostignem nabrojano, pretvorim se u razmaženo derle. Kao nečiji suprug koji ima grip, ja umem da napravim i čaj i vitaminski miks, i izmerim temperaturu, ali bih više volela da to uradi supruga pa se samo prenemažem...

Glupi grip!

Nisam sigurna zašto, ali rešenja koja mi padaju na pamet nisu zadovoljavajuća. Možda zato što su moja pa deluju manje uverljivo?