Kuga?

Mislila sam da će biti mnogo teže. Mnogo strašnije. Nije. Plaši me što nije. Prestala sam da se školujem. Počela sam da radim. Obećala sam sebi davno da nikada neću raditi kancelarijski posao od osam sati... Obećala sam da ću se boriti za te smešne ideale kojih mi je puna glava i ne verujem da od toga mogu odustati; Sve te stvari koje kažem i zaslužim poglede čije značenje ne umem da rastumačim postale su energija koja pokreće prostu deobu ćelija u mom organizmu, koja usporava proces smrti u koji se uključujemo kada se rodimo...

Ali eto, od 8h do 16h u toku radne nedelje i narednih deset subota, puta nešto manje od pedeset i dve nedelje, sigurna sam da ću sedeti u kancelariji i raditi neki posao. I to nije problem. Više nije ni bitno koliko sam zadovoljna ili nezadovoljna tom idejom. Ona jednostavno jeste deo moje svakodnevnice. Školske drugare zameni par kolega, časove predavanja zamene časovi realnog učenja kroz rad. Smisao postoji ako ga tražiš. Ako taj smisao testiraš, verovatno će izduvati, ali onda, veliki filozofi su umrli pre kapitalizma.

Valjda je sve prethodno nabrojano ono što neki zovu "odrastanje" i podržavaju taj proces, a drugi nazivaju "pomirenjem" i spremaju sahranu za bilo kakvu predstavu tvoje duše koju su imali...

I upravo ta perspektiva mi je beskrajno zanimljiva! Kakvu su predstavu mene ljudi do sada imali da ih plaši način na koji se menjam? Još više, fascinira me njihova emotivna angažovanost povodom mog odrastanja.

Nisam sigurna da li sama sebe depersonalizujem, ali su momenti u kojima vidim sebe kao uzrok ili posledicu prilično česti. Kada me pitaš šta radim, i dalje odgovaram planom dnevnih aktivnosti (ako ne cititram jedinu poštenu stranicu jedne urnebesno glupe knjige). Uglavnom je sve isto. Ima svoj tok. Svoj početak i kraj. Svoje prednosti i mane. Po toj logici, moj život se ne razlikuje u odnosu na pre četiri meseca. Osim što se 97,36% kontakta koje sam imala sa kolegama sa faksa obustavilo. Zašto?

Oni me pitaju kako je, ja krenem da pričam. Ustaljeni tok. Sve je ok. Ja sam sigurna da radim pravu stvar, i to je to. Pitam njih kako je, čujem neku čudnu vrstu pravdanja. Koliko god različiti odgovori bili imaju tu notu pokušaja da objasne zašto oni nisu uradili nešto slično velikoj odluci. Pokušavaju da što više ostanu u svojim danima, ispitima, pijankama. I to je ok. Da se ne insistira toliko na tome. I onda mi je puklo: ja više ne nosim lice njihove bivše koleginice, prijateljice, ili iritantne cure iz hodnika. Ja sam ono što njih čeka nakon junskog ispitnog roka!

I to je lice ravno maskama ptica koje su nosili srednjevekovni doktori koji su lečili kugu: bolesnici ne bi bili svesni da umiru dok ne bi videli veliku vranu... Bilo kakav izbor koji sam ja napravila više nije dobar ili loš, samo je izbor i na neki čudan način poziva ostale izbore da budu napravljeni. U medjuvremenu, ja ostajem sa osećajem prve koja je rodila u društvu i biva izbegavana jer ostali imaju strah da je "zarazno".

A lice ispod želi da se najsmeje sa nekim...

Jebena kuga...